Arbitražni postupak, kao precedentni sporazum medijaciji je postupak brzog razrešenja ugovora, i kao takav, retko dovodi do nastavka ugovora i saradnje. Čak i da do saradnje dođe, Arbitar nema (i ne sme da ima) nikakvu ulogu u daljim ugovorima o saradnji, ili ugovorima osiguranja ili sličnim potrebama u privredi.
Zemlje potpisnice, u odnosu na Sporazum o Arbitraži, biraju da uvedu Medijaciju ne bi li pomogle svojim građanima da započnu kontakt i uvedu obe strane u mirno i manje finansijski teško rešavanje pre postupka Arbitraže – budući da je princip Arbitraže uveden na osnovu podele i da se Arbitraža i Arbitar plaćaju po Međunarodnoj normi i sporazumu.

Po tom principu, Medijacija se uvodi u društvo najčešće sa prvom korisnom tačkom, radi umirenja situacija koje potencijalno mogu dovesti do spora. Kao takva, medijacija je vansudski postupak, ali medijator je dužan da poznaje situaciju na tržištu, kao i referentne zakone – ne bi li mogao da stranama koje su mu se obratile pojasni tačke spora, sfere interesa i potencijalne scenarije ukoliko medijacija ne uspe. To se u praksi pokazalo korisnim, budući da osnove ekonomije, kao i pravni okvir nije obavezno da se poznaje ne bi li se postalo privrednikom – te stoga, stranke nisu dužne da poznaju takve teme, uobičajeno imaju svoje referente u knjigovođama, pravnicima, i konsultantima koji ih savetuju.

Pokazalo se u većini Evropskih zemalja, kao i u Rusiji, da je često nepoznavanje pravne norme, ili ekonomskih obaveza privrednog subjekta već samo po sebi u 50% slučajeva, uzrok nerazumevanja i shodno tome, predmet spora. Pregledom tržišta, zemlje koje su pronašle ovakav uzrok kao prevalentni razlog – odlučile su u svojim zakonima da prilagode medijaciju i kao postupak koji pomaže u boljem razumevanju slučaja, ali i čuva privredu sa brzom i efikasnom reakcijom na takvo nerazumevanje.

Dakle, u zemljama koje su odabrale da prilagode čuvanje privrede, uveden je medijator koji poznaje norme, i može pregledati normativni okvir za svoje stranke iz razloga asistencije.
Sa druge strane, i same stranke u privredi su nakon veoma kratkog perioda od uvođenja medijacije (najčešće se takav skok video nakon godinu do dve dana, na osnovu bilansnih razlika su privrednici odlučili da se informišu) – te su počele i same stranke da biraju put medijacije, jer su našle da je finansijski i vremenski isplativije razgovarati preko stručnog lica, u odnosu na situaciju na tržištu pre uvođenja, a u kojoj su sudski postupci uglavnom dovodili do meseci (ili godina) čekanja, čestih dodatnih fiskalnih komplikacija, nenaplativosti dugovanja i slično.
Time, medijacija se uvodi i kao tačka u ugovoru, jer stranke voljno biraju da će rešavati svoje nesuglasice mirnim putem – da bi sačuvale novac, vreme ili odnos u okviru saradnje. Doduše, razvoj je išao još dalje, pa sada u Evropi, Americi, Indiji i Kini, stranke odlučuju da se medijatoru obrate da bi se kvalitetnije dogovorile – dok pri nekim drugim državama u svetu čak postoje i izabrani medijatori za segmente pri državama, kao asistenti za određene delatnosti.
Takav je slučaj i u Srbiji, gde medijatori uspešno sarađuju na osnovu zakona o radnim odnosima, na primer.
Sa druge strane, Arbitražni postupak se vodi po međunarodnoj normi isključivo u slučajevima koji su u svom ugovoru već uveli arbitražu kao rešenje spora, odnosno zaključenje ugovora, odnosno naplatu dugovanja. Ukoliko Arbitražna klauzula nije uvedena, Arbitraža se može samo u nekim zemljama obavljati bez klauzule, i to samo sa upism na osnovu »medijacijske instance« i pod određenim zakonima.
To dovodi do nove mogućnosti – klijenti, kada žele da primene Arbitražu u pojedinim zemljama, biraju medijaciju čak i za pregovore oko ugovora. Dakle, medijacija je tada izbor klijenta pre nego što spor uopšte nastaje, ali kada na tržištu poznavanje medijacije zaživi, najčešće je to jedan od najkvalitetnijih načina zaštite interesa. Medijacija u tom slučaju se zove »voljna« i medijator tada ne samo da je kvalifikovana osoba za objašnjenje zakonske norme, ili tržištnih principa – već je sama medijacija onda sa više strana u pregovorima. Takvi pregovori se nazivaju multilateralni i pored klijenata na primer, obično su sa uključivanjem osiguranja, banke, često sa uključivanjem države ukoliko je to korisno za privredni subjekat i slično.
Takva medijacija je najčešći izbor po statistikama u ovom trenutku u Rusiji, Kini i Americi – dok je na Bliskom Istoku deo zakona koji su postojali i pre Arbitražnog Sporazuma, dakle prisutna je a priori za saradnje delatnosti sa državnim kancelarijama i osiguranjima u tim zemljama.
Naravno, svaka zemlja ima svoja pravila, ali treba uvek imati u vidu da naša zemlja ne uči prvi put jedan princip – mi ga sada primenjujemo sa određenim imenom, ali je on postojao od srednjeg veka. Stoga, logična je pretpostavka da ima više vrsta medijatora, jer različite potrebe traže ljude sa različitim znanjem koje je korisno drugima. Postavka procesa je ipak objedinjena sada – stoga medijatori imaju neke osnovne norme koje važe za sve članove profesije, dok ostale imaju specifične karakteristike.
U nekom od sledećih članaka ćemo objasniti razlike i kako se u odnosu na potrebe, bira medijator